Interactive Coloring

drag iconDrag any color from the left toolbar to an area or text in the page. A blue outline will indicate a droppable element.

drag iconOn mobile, wait a tiny bit until you drag the color drop.

Емиграција у Норвешку – одвајање од деце

Идемо из наше јадне земље на место где сви имају једнака права на добар односно нормалан живот. Није био циљ имати велику кућу или скупа кола и трошити велике новце на скупу гардеробу. Не, циљ је увек био хранити се здраво, приуштити деци образовање, спортске и културне активности и приуштити себи једном годишње одмор као сав нормалан свет. Обзиром да смо седам година константно били у фази „кућења“ некако се није дало да имамо бар један одмор на мору. Деца су већ почела да питају јел истина да је море слано.

Одлучили смо, да то је то, идемо. Најлакши начин за „добити папире“ био је да ја добијем посао у Норвешкој као медицинска сестра. Односно неговатељица, обзиром да се наша школа не признаје.
Провели смо две године припремајући се за тај корак у туђу земљу.
Супруг је обављао велики део посла око папира и сакупљања информација, а ја сам морала научити језик и припремити се психички, што поред редовних обавеза и троје деце, није било лако.

Трудила сам се да не мислим на растанак. Често сам себе тешила тиме да многе мајке у болницама проведу и више од три месеца па деца преброде то. Тада сам рачунала да ћемо бити раздвојени отприлике толико. Многи су ме питали какви су планови око деце и причала сам о томе свакодневно, мирно и сталожено знајући да то радим само због њих.
Ипак, била сам престрављена. Сваки делић у мом телу је болео при помисли да долази дан када ћу морати да их загрлим пред полазак, знајући да нећу бити ту да им пожелим лаку ноћ.
Трудила сам се да проводим што више времена са њима.

Најмлађи је имао тек 2,5 године. Припремала сам га на то да мама неће бити ту, и он је причао о томе наивно, али је и он био престрављен. Знао је да ћу отићи, али није знао када и сваки пут када сам имала обавезе по граду није желео да се одваја од мене.

Најтеже ми је било када ми је неко рекао: „како можеш да их оставиш, ја то не бих могла…“ То су биле речи дивљења на неки начин, не осуде, знам то, али мени су пале као со на рану.
Те ноћи, пред мој полазак из главе ми нису избијали стихови: „мен` се душо од тебе не растаје…“
Ујутру, када сам полазила, сузу нисам пустила. Моје тело је плакало, моја душа је вриштала …али остала сам насмејана. Најтеже ми је било погледати своју маму, јер сам знала да осећа што и ја и бори се са сузама. Најстарији син је био већ доста озбиљан са својих 11 година, али је превише емотиван. Осетила сам да му је тешко и избегавала сам да задржим поглед на њему да се не би заплакао. Средњи син је само неколико дана касније напунио 9 година. И он је био храбар и са осмехом ме испратио. Сви смо некако били жељни тог „новог, бољег живота.“ Најмлађи није био свестан да тада одлазим, па смо га некако једва и ухватили да се поздрави са мном.

И отишла сам.
Муж ме је возио до аеродрома причали смо, правили планове, све уз осмех. Нигде суза, ништа.
Онда, остала сам сама. Пут у непознато.

Наредних месец дана је пролетело. Деца су била добро и у сигурним рукама.

А и скајп је помогао много.

Кренула сам да радим, имала пуно обавеза те није било пуно простора за тугу.
Одједном појавила се паника. Хиљаду мисли у секунди. Шта ако ми се нешто деси?! Шта ако ме згазе кола и моја деца никада више не виде своју маму. Најмлађи син ме се неће ни сећати. Шта ако се њима нешто деси?! Да ли је то био наш последњи загрљај?!

Паника се јављала свакодневно. Истовремено покушавала сам да нађем стан за своју породицу мислећи да ћу продужити уговор за посао. Сви моји покусшаји били су узалудни. Стана нигде. Нико није желео да изда стан породици са децом. Нисам могла да верујем шта се догађа. Моју дивну и мирну децу они не познају, никада ништа нису сломили или покварили, како могу да нам не дају шансу?! Чак сам у очајању написала писмо критике једној жени која је одбила да ми изда стан због деце.
Потом уверење да не могу добити продужетак уговора и да морам да тражим посао даље.
Тек тада је уследио пакао. Сваки слободан дан сам путовала у оближња места и ишла од врата до врата домова (старачких домова) да се представим и тражим посао. Некада чак и после ноћне, ненаспавана. Нисам имала времена за губљење. Из једног дома изађем уплакана и бесна у други морам опет ући насмејана. Уз то притисак да се уколико не успем, враћам кући са огромним дугом, што банци, што приватним лицима.
А тако успут видим како неки двогодишњак грли и љуби мајку. Гледам те малене рукице и чезнем да доживим то само још једном.

Па се опет расплачем, доживим пакао у секунди, не могу да дишем, а сама сам у неком граду, у неком аутобусу… И онда опет скупим снагу, поправим шминку и покуцам насмејана на следећа врата.
На улазу у сваки град рекла бих себи: ово је место идеално за нас, овде ћу наћи посао, овде ћемо имати кућицу и двориште. У сваком парку сам провела бар неколико минута, замишљајући своју децу како се играју.
И ево сада смо ту сви скупа у једном малом месту у Норвешкој. Доживела сам да ме моја деца опет загрле.

Иду у школу и вртић, друже се са децом, воде нормалан живот.

Међутим, постоји та организација „barnevern“ која штити дечија права. У ствари, читали смо много о њима па више нисмо сигурни шта је истина, кога они штите, у чије интересе раде. Читали смо о различитим искуствима. Ту се дешавају много чудне ствари. Углавном многа деца су неправедно одузета. Одузета су из наручја мајки или одмах након школе да би избегли стресне ситуације са родитељима. Људи месецима и годинама воде борбу да их врате.
И тако, ја ни сада немам мира.
Опомињем их када вриште по кући док се играју, пазим како им се обраћам, пазим како их грлим и љубим на јавним местима. Дете падне, повреди зуб, код зубара милион питања. Дете крене нешто да негодује и глупира се, ја размишљам ко ме гледа са стране, како ће тај неко протумачити то његово понашање. Мужа опомињем да се не смешка много туђој деци у вртићу и да пази како љуби своје дете.
Велики улазе у пубертет, па често има несугласица. Стрепим да ли ће се вратити из школе или ће ми само једног дана неко јавити да су негде „на сигурном“.
Довољно сам била одвојена од њих. Довољно је било обостране туге.
Стресове од одвајања преживљавам још увек. Често се ноћу исплачем као мало дете. Тих шест месеци раздвојености никада не могу преболети.
Део мог срца остао је негде у том периоду, као ампутиран.

 

Аутор текста: Слађана Спасовић

Текст објављен: 17.новембра 2014. године

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *