Interactive Coloring

drag iconDrag any color from the left toolbar to an area or text in the page. A blue outline will indicate a droppable element.

drag iconOn mobile, wait a tiny bit until you drag the color drop.

Били смо на Јадовну

Јадовно

Споменик код Шаранове јаме

У име Српског друштва Рас из Осла, као званична и најављена делегација, учествовали смо 01.јула ове године на обележавању Дана сјећања на Јадовно. Дан раније, 30.јуна пошли смо из Осла, како бисмо на време стигли на парастос заказан у 11 часова. Након готово 15 сати путовања, разним превозним средствима, успели смо да стигнемо на време. Са добрим упутствима, која смо благовремено добили од организатора, без много проблема нашли смо пут до Шаранове јаме на Велебиту, недалеко од Госпића. Око 500 људи, свих доби, већ се окупило око јаме и молитва је почела. Даће се обично дају на гробљу, но наши страдалници гроба немају. Њихове кости леже у многобројним јамама широм Велебита и масовним гробницама пронађеним и не пронађеним, на дну Јадрана.

Жарко Продан након парастоса над Шарановом јамом

Зато им помен држимо на спомен обележју код Шаранове јаме. Личним присуством одали смо пошту жртвама. Представљајући удружење, желели смо да дамо значаја овој важној теми о којој се, на жалост, готово ни мало не учи у школама и да подржимо рад удружења „Јадовно 1941.“ које, као и наше, „ради“ на ентузијазам. Знамо, дакле, колико им значи кад неко, макар присуством, подржи тај рад.
Важно је напоменути и то да су ове године скупу присуствовали и Миленко Савановић, министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске, затим Младен Иванић, председавајући Председништва Босне и Херцеговине и Милорад Додик, председник Републике Српске, који је обећао да ће помоћи изградњу капеле на Јадовну. Пројекат за капелу већ постоји, а добијен је и благослов владике горњокарловачког Герасима. Сада се чека дозвола хрватских органа власти.

Дијаспора

Код тек постављеног крста код јаме под Гргиним бријегом

Након молитве упутили смо се узбрдо, око 5km до јаме под Гргиним бријегом, која се налази се уз сам пут који од Шаранове јаме води према месту логора Јадовно. Ту је постављен Часни крст, који је дан пре освештан у храму Светог Саве у Београду, и служен је кратки помен. Потом су сви присутни стали у дугачак ред да целивају крст. Развијене су заставе Србије, постављене иконе, запаљене свеће и тамјан и то место је на кратко добило изглед мале богомоље. Нас двојица смо се затекли поред и желели смо да се фотографишемо са заставом нашег удружења и овековечимо овај тренутак. Када смо је развили, све очи биле су упрте у нас. Неки брзо, а неки чкиљећи и изоштравајући слику не би ли прочитали шта пише на грбу, схватише да имају госте са „далеког“ севера. Зачуше се похвале и видело се да им је драго што виде да, иако далеко од матице, нисмо заборавили и занемарили своје порекло и своју историју. Било им је драго и што „гастарбајтери“ (они што живе у изобиљу и брига немају) брину о култури сећања на жртве. Као да су помислили: „Еј, па ови нису са парама, а без душе! Ми делимо исте бриге!“ Наравно, они који чувају сећање, могу га чувати и у себи, али све људе који долазе на овакве скупове, брине и то, како да прошире круг. Како да се култура сећања усади у што више Срба, како не бисмо никад више, као народ, доживели ишта слично?

Јама под Гргиним бријегом

Ваљда зато, кад видеше да смо потегли чак из Осла, деловаше, Боже опрости на таквом месту, готово радосно. Наше присуство забележила је и камера РТРС-а, а ми смо искористили прилику да позовемо и остала српска удружења широм света да се укључе. И не само на скупове ове врсте. Присуство дијаспоре на разним манифестацијама је од великог значаја. Широм света, ми се трудимо да одржимо контакт са матицом, али некад заборављамо да тај контакт мора да буде у оба смера.

Живећи у доба брзог интернета и великог протока информација, виртуелни свет замењујемо стварним и заборављамо како ствари заиста изгледају. Чини нам се као да смо увежбали да видимо простор, осећамо мирисе и укусе, топло и хладно, кишу, сунце… само гледајући и читајући вести са „нета“, „фејса“ и осталих виртуелних простора. Колико год нам се чинило да је то могуће, да смо еволуирали, ипак није. Речима не можемо описати и сликом не можемо приказати (а пробали смо да ухватимо добар кадар) јаму под Григиним бријегом. Најбоље ће бити да они које то заиста занима виде сами. У ту јаму бацали су оне који су занемоћали, који нису имали снаге уопште да стигну до логора Јадовно. Јама се налази уз сам пут и за ту сврху је злочинцима одлично послужила.

Истог дана

Црква Св. Петра и Павла у Смиљану

Манастир у селу Медак

Након помена упутили смо се у Меморијални центар „Никола Тесла“ у Смиљану. Обишли смо цркву Св. Петра и Павла, која се налази уз родну кућу Николе Тесле. У тој цркви је службу вршио православни свештеник прота Милутин Тесла, Николин отац. У Теслиној родној кући данас се налази музејска поставка, која прилично објективно говори о Николином животу и делу. Даље смо наставили према селу Медак где је, уз Манастир посвећен Усековању главе Св. Јована, било предвиђено послужење. Ту смо добили упутства како сутрадан да стигнемо до места где је био логор на острву Паг. Отпратили су нас до смештаја и ту смо се растали са нашим домаћинима.


Паг

На самом почету стазе

На месту логора Слана

Поранили смо, доручковали и пошли пут Пага. На ово острво, до места логора Слана, може се доћи на више начина. Нама је запало да трајектом дођемо на њега, а онда даље аутом докле је то могуће. Пут се завршава на око 3,5km до нашег циља. Одатле настављамо једва видљивом стазицом која води по суровом камењару. Острво Паг има делова на којима има вегетације, усева, насеља. Део острва где се налазио логор је камена пустиња. Са леве стране се уздиже високи камени масив, десно је море, а на тој косини између њих која је широка стотинак метара, вијуга поменута стаза. Кад кад је изгубимо. Ипак, камен се не може утабати, а туда готово нико и не пролази. „Ено тамо се наставља.“ Онда „ломимо“ скочне зглобове да се вратимо на то што називамо стазом. Овде нема оног хора зрикаваца, карактеристичног за обалу Јадрана. Тишину ремети само сударање камења под нашим ногама. Упекла звезда, а и камен нас одоздно греје. Брзо жеднимо и већ рачунамо колико имамо воде и да ли ће нам бити довољно до повратка.
У таквом стању рађају се питања, на која одговора нема. Зашто овде, зашто овако, како су могли…? У логору Слана на Пагу нису били само здрави и способни мушкарци (како се, јел те, ми сами осећамо и покушавамо да докучимо како ли је било њима). Било је старих, младих, било је жена, било је и… деце! Од те помисли, не само да се заћути на кратко. Мисао застаје. Одрастао човек кад ожедни, разумски приступа том стању и тражи решење. Некад је довољно да знамо да ћемо и кад ћемо стићи до воде, па да жеђ трпимо и лакше поднесемо. А деца? „Жедна сам, хоћу воде.“ А деца која су била толико мала да нису то умела ни да кажу? … ??? Шта су и како деца осећала, не можемо знати. Можда нека наука може да опише, али како ми то да доживио или замислимо? Али зато можемо да покушамо да замислимо мајке те деце ​и шта су​ проживеле гледајући их како се муче и слушајући их како плачу, цвиле, моле и траже, како се увијају од муке? Да ли су се, Боже опрости, радовале када би им истргли дете из наручја и свирепо га убили на њихове очи? „Бар да се више мучи“, јер смрт је била сасвим извесна.

Пут који иде ни од куда и води никуда

Страшне слике окупирају нам мисли, осећај о времену се губи и цео сат хода пролази нам као трен. Наилазимо на онај пут о ком смо читали који су правили логораши. Пут који иде ни од куда и води никуда. Заробљене нам претке су терали да слажу пашки камен и праве од њега пут, само да би их малтретирали, тукли и убијали оне који посустану. (Нацисти су касније схватили да би могли да нас користе да изградњу правог пута, па су слали групе на север Норвешке, што направише „Крвави пут.“ Питам се да ли је неко успео да преживи овај пашки пут и дочекао да прави и онај порвешки? Да ли је и њега неким чудом преживео?) Дакле, након сата хода по, назовимо, стази, до места логора даље нас воде три деонице овог пута, са кратким прекидима између. Свака је дугачка око 50-60m. Видимо и једну деоницу која се наставља после логора у дужини од око 150-200m. Тамо где је био логор, сада стоји крст који су пре пар година поставили приликом обележавања Дана сјећања на Јадовно. Ту су и рушевине објеката у којима су зликовци били смештени. Наши страдалници били су само ограђени жицом, спавали су под ведрим небом. Овај логор је трајао око 3-4 месеца. Не можемо замислити да је ико преживео од почетка до краја. Они који су преживели и даље упућени у друге логоре након затварања овог, мора да су били из група које су последње пристигле у ову пустару (логор је затворен услед реокупације целог овог подручја од стране Италије).

Дрвени крст као једино спомен обележје

У више наврата овде је постављена спомен плоча на стену уз саму обалу, али сваки пут је уништена. Сада су ту само шрафови који су носили таблу. Једино спомен обележје је крст. Стигли смо и до крста, застали још мало свако са својим мислима и питањима и затим се упутили назад.

Пут који иде ни од куда и води никуда

Пут од Госпића до Пага, данас добрим путевима, затим трајектом, трајао је око 3 и по сата. Пешачење по камењару још око сат и по. Ми (они што држе да су здрави и способни) смо уложили озбиљан напор само да стигнемо до Слане. Не можемо да се не запитамо, која је мука усташе морила да организују транспорт до логора и сам логор да би сатирали њима неподобне, ако су већ имали толике јаме? Колика је то жеља за мучењем човека, за ритуалним малтретирањем, за убијањем човека у човеку, пре него ли и самог човека коначно убију? Наравно, питамо се унапред знајући да одговор докучити нећемо, али пролазак поменутом стазом и сам амбијент камене пустиње тера нас да се макар питамо.

Увала Слана

Са Пага смо се упутили на сплитски аеродром и вратили се у Осло исто вече.


Више информација о комплексу логора смрти Госпић-Јадовно-Паг можете пронаћи на сајту Удружења ”Јадовно 1941.”


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *