Category Archives: Разно

Крчма – Serbisk mat på „Kroen“

Крчма мај 2016.

Српско друштво Рас вас позива да посетите „Крчму“ у пријатном амбијенту ”Bislett Stadion – Seb Coe salen”. За вас припремамо традиционалне специјалитете српске кухиње, печење, домаћи хлеб, јела са роштиља, бурек, разне врсте пецива, колача и сокова. Укус Србије загарантован! Дођите да се дружимо уз добру клопу и одабране звуке старе народне музике. Очекујемо вас од 14ч.
Видимо се!

„Крчма“ је и овога пута у оквиру манифестације Restaurant Day in Oslo
https://www.facebook.com/events/1868095973469158

”Bislett Stadion – Seb Coe salen” – Улази из Sofies gate (close to Sofies gate 33, 0168 Oslo), од 14ч


Serbisk forening „Ras“ inviterer dere til å besøke „Kroen“ på ”Bislett Stadion – Seb Coe salen”. Vi forbereder flere tradisjonelle retter:
SARMA (kålruletter med svinekjøtt)
PASULJ (baktebønner) etter tradisjonelle oppskrifter laget i pottergryte
GRILL (pljeskavica, ćevapi)
I tillegg til dette kommer vi til å servere børek, brød og kaker, alt hjemmelaget.
Sjelden mulighet til å oppleve smaken av Serbia midt i Oslo!
„Kroen“ er del av Restaurant Day in Oslo.
https://www.facebook.com/events/1868095973469158

”Bislett Stadion – Seb Coe salen” – inngang fra Sofies gate (ved Sofies gate 33, 0168 Oslo)
Open fra kl.14.

 


Serbian Society „Ras“ invites you to visit the ‘’Inn’’ in ”Bislett Stadion – Seb Coe salen”. We are preparing several traditional dishes:
SARMA (Cabbage rolls with meat)
PASULJ (baked beans) by traditional recipes made in clay pot
GRILL (pljeskavica, ćevapi)
In addition to this we are going to serve burek, bread and cakes, all homemade.
EXPERIENCE THE TASTE OF SERBIA IN OSLO!
„Inn“ participates in Restaurant Day in Oslo.
https://www.facebook.com/events/1868095973469158

”Bislett Stadion – Seb Coe salen” – enterance from Sofies gate (close to Sofies gate 33, 0168 Oslo)
We are open from 14h.

Важно саопштење Српског друштва „Рас“

Драги пријатељи,
У оквиру наше заједнице у Ослу је дошло до извесних дешавања о којима смо осетили потребу и обавезу да вас обавестимо.
Наиме, на фејсбуку се недавно појавила страница „Pozoriste Oslo“. Уредници стране су у објавама, заобилазећи истину, навели да су сами организатори свих представа које је Српско друштво Рас организовало још од новембра 2015. године. С обзиром на то да је Рас добровољно и непрофитно друштво, зарађени новац од организације представа је остао на рачуну друштва и дао нам је ослонац и шансу да размишљамо на дуже стазе о будућности друштва. Извештај о томе је поднет на недавно одржаној скупштини. Информације које смо до сада добили, указују на то да иза пројекта „Pozoriste Oslo“ стоје појединци којима је профит, очигледно, изнад општег добра наше заједнице у овом делу Норвешке.
И поред тога, нема сумње да ће понуда организације „Pozoriste Oslo“ бити квалитетна и да ће наставити да доприноси културним садржајима за српску заједницу у Ослу и у том смислу ми им желимо пуно среће у раду, али је важно да се зна, да Српско друштво Рас са тим нема никаквe везе. Дакле, овим обраћањем желимо да се оградимо од било каквог деловања организације „Pozoriste Oslo“. Жао нам је што је до овога дошло, али из горе наведених разлога (помињањем гостовања која је организовало Српско друштво Рас) били смо принуђени да реагујемо.
Управни одбор Српског друштва Рас

Представе у организацији Српског друштва Рас од новембра 2015. године до фебруара 2017. године:
– Новембар 2015. – Последња шанса
– Децембар 2015. – Контраш
– Фебруар 2016. – Индиго
– Април 2016. – Прах
– Септембар 2016. – Хипертензија
– Октобар 2016. – Савршен крој
– Новембар 2016. – У Едену на истоку
– Децембар 2016. – Цело тело ту ме боли
– Фебруар 2017. – Наши дани

 

Сузана Петричевић – Последња шанса

Љубомир Бандовић – Контраш

Даница Максимовић, Марија Вицковић и Бранислав Лечић – Индиго

Наташа Нинковић и Зоран Цвијановић – Прах

Предраг Ејдус и Бранислав Трифуновић – Хипертензија

Слободан Бода Нинковић и Драган Петровић Пеле – Савршен крој

Војин Ћетковић и Никола Ђуричко – У Едену на Истоку

Ања Илић, Велимир Бланић и Љубиша Савановић – Цело тело ту ме боли

Радослав Миленковић – Наши дани

 

 

 

 

Обележен Дан Републике Српске

Преносимо поздравни говор др Зорице Митић са обележавања Дана Републике Српске у Ослу.

Драги пријатељи,

Сакупили смо се данас овде под кровом Православне цркве у Ослу и под капом небеском која нас увек повезује са нашим родним, брдовитим и увек узбурканим Балканом. Сакупили смо се да обележимо 25 година од поновног рађања једне српске земље, 25 година од последњег васкрснућа Републике Српске. Та земља је кроз историју дугу преко 1000 година нестајала и као Феникс се поново рађала из пепела, крви и вечитог бола. Ја нећу говорити о последњем рату ’92-’95 године, јер онда прескачем стотине претходних ратова и последње жртве чиним већим од оних других. А све жртве су исте. Све су велики губитак за човечанство и све су у темељима данашње слике света.

Историја, биографија Републике Српске, данас међународно признатог дела Босне и Херцеговине, већински насељеним српским становништвом је нераздвојиво повезана за историјом целе Босне и Херцеговине, али и историјом читавог Балкана и Европе. Историјски списи први пут помињу Босну као српску земљу у списима византијског цара Константина VII Порфирогенита у 10. веку. Цар је у свом важном спису „De administrando imperio“, навео границе тадашње српске државе. Србија је тада обухватала данашњу Босну до Пливе, Цетине и Лијевна на западу; Травунија и Конавље признавали су српску власт, а Захумље и Неретљанска област означавани су као подручје српског становништва и државе. На истоку је српска граница допирала до Раса, а према северу ишла је до Рудника и можда до Саве. Стварање ове српске државе је реакција на бугарску освајачку политику у то време. Потреба да знаш ко си и да се за то бориш је увек изазвана нападом на тебе таквога какав си и одузимањем права да будеш баш такав, да говориш језик који говориш и да имаш своје обичаје и веру. Утицаји моћних сила, војне интервенције и померање великих група становништва су увек кроз историју изазивали промене у људима. Неки су због убеђења, интереса или страха за свој живот мењали страну у сукобу. Други су мењали веру, док су трећи остајали да буду оно што су они сматрали да је право. Ко је ту у таквом ковитлацу имао право и чије је право да утиче на друге и да их превуче на своју страну било веће? То је загонетка коју нико није одгонетнуо и борба да се своје наметне другима, да се обоји својом бојом је каракатеристика свих бура и олуја на Балкану, а посебно у Босни и Херцеговини. Сви народи и појединци имају право да бирају царство и силу коме ће се приклонити и веру кроз коју ће се једном Богу молити. Свако има право да бира форму међусобних односа са онима са којима ће живети, али нико нема право да другима намеће своје изборе. Сила Бога не моли и велике силе су одувек свим средствима покушавале да наметну малима своја убеђења и пре свега своје интересе. Границе малих земаља су се кроз векове мењале у такту са променом интереса моћника који су се као олује ломили преко Балкана и свих народа на њему. На неким местима су поједини народи били више сконцентрисани, боље организовани и могли су да одбране своје интересе. Но, за народе углављене између истока и запада је увек постојала дилема, увек огромна дилема, коме се приклонити царству, много пута кроз историју никоме нису били ни потребни. Нажалост, у Босни Херцеговини је увек било оних који тежили да намећу своју веру и своју културу другима. Право свих је да бирају и слободно се опредељују. Република Српска се определила и крвљу својих и непријатељских синова изборила за то право које јој је оспоравано.

Његош збори кроз уста Владике Данила у „Госком Вијенцу“:

„А ја што ћу, али са киме ћу?
мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
……………………“

И ту сламку су вихори светских моћника у Босни и Херцеговини бацали тамо и овамо, како то њима одговара. Али је та сламка постајала Нојева барка и увек успевала да преживи. И са сваким преживљеним ратом су се изоштравале особине преживелих и разлике међу преживелима на различитим странама. Велики литерарни синови Босне и Херцеговине су то овако описивали.

Иво Андрић

Нобеловац Иво Андрић

„Четири вере живе на овом уском брдовитом и оскудном комадићу земље. Свака од њих је искључива и строго одвојена од осталих. Сви живе под једним небом и од исте земље, али свака од те четири групе има средиште свога духовног живота далеко, у туђем свету, у Риму, у Москви, у Цариграду, Меки, Јерусалиму или сам Бог зна где, само не онде где се рађа и умире. И свака од њих сматра да су њено добро и њена корист условљени штетом и назатком сваке од три остале вере, а да њихов напредак може бити само на њену штету. И свака од њих је од нетрпељивости начинила највећу врлину и свака очекује спасење однекуд споља, и свака из противног правца.“
„Нико не зна шта значи родити се и живети на ивици између два света, познавати и разумевати један и други, а не учинити ништа да се они објасне међу собом и зближе, волети и мрзети и један и други, колебати се и поводити целог века, бити код два завичаја без иједнога, бити свуда код куће и остати заувек странац; укратко: живети разапет, али као жртва и мучитељ у исто време.“

Меша Селимовић

Меша Селимовић

„Можда због неравног хода кроз историју, због сталних несрећа, због историјске коби, никад Босна није имала срећу да је моћни сусједи оставе на миру. Од далеких богумила, који престављају право, неортодоксно лице Босне, ове људе су проклињали, палили, уништавали папе, цареви, краљеви, а преживјели су се увијек враћали своме пркосу“
„Ми нисмо ничији. Увијек смо на некој међи, увијек нечији мираз. Стољећима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ко смо. Живимо на размеђу свјетова, на граници народа, увијек криви некоме. На нама се ломе таласи историје као на гребену. Отргнути смо, а неприхваћени. Ко рукавац што га је бујица одвојила од мајке, па нема више ни тока, ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије“

Меша Селимовић поентира:

„Други нам чине част да идемо под њиховом заставом, јер своју немамо. Маме нас кад смо потребни, а одбацују кад одслужимо. Несрећа је што смо завољели ову своју мртвају и нећемо из ње, а све се плаћа па и ова љубав….“


Таласи са запада стално долазе на Балкан, док таласи са истока стално покушавају да их потисну још више на запад. Ти таласи су са собом донели нове религије и нове културе. Кад су се таласи повлачили остајали су ту људи са том религијом и том новом културом. Остајали су као острава одсечена од великог таласа и мешали се људима из таласа са супротне стране. Та мешавина је Босна и Херцеговина. Велике силе су кроз историју покушале да из те мешавине издвоје и униште Србе. Током Другог светског рата су углавном Срби убијани у концентрационом логору Јасеновац и Доња Градина, бацани су по јамама Велибита и многих острва у Јадранском мору. Они снажнији су слати на Сајмиште у тадашњој НДХ и одатле је пут неких био ка радним логорима по Европи. Око 4000 њих је у четири групе послато и у 32 логора у Норвешкој. Иако се каже да су то били југословенски заробљеници, преко 90% послатих су били Срби и око 30% су били Срби из Босне и Херцеговине или из данашње Републике Српске. Убијање и протеривање Срба са територија на западу Балкана је један континуирани историјски процес и како Селимовић каже: кад су били потребни да бране Европу и интересе тадашњих великих сила, били су добри, данас када више немају ту улогу нису никоме више потребни.

Као лекар добровољац током рата деведесетих нагледала сам се рана и мука свих зараћених. Нагледала сам се уплаканих мајки свих нација, а уши су ми скоро оглувеле од антисрпске пропаганде. Историја се понавља и понавља…Босна и Херцеговина је још једном у историји постала полигон за остварење виших циљева светских моћника, а народи у Босни су још једнапут њихов инструмент. Сви писци овога света не могу да буду већи конспиранти од самога живота. Тешко је осврнути се на историју Босне и Херцеговине и не заплакати. Искрено заплакати…

Манастир Крупа

Ветрови који ту дувају замагљују нам поглед и ми нисмо у стању увек све да сагледамо из даљине, па се по близини везујемо само за једну страну и њене жртве, а истина је да су у Босни увек сви народи који тамо живе жртве, и своје и туђе. Тако је било и тако је и данас. Када сам као лекар добровољац кренула у Крајину, српски део у данашњој Хрватској, нисам ни слутила да ће скоро пола милиона Срба морати да напусти своја вековна огњишта, да оставе гробове својих предака и спашавају своје животе пред најездом повампиреног усташства и под вођством из Вашингтона. У Крајини су остали православни манастир Крупа саграђен 1317. године, па српски манастир Крка саграђен 1350. И данас дубоко у себи осећам стид и срамоту да ми Србијанци или Срби из Србије нисмо успели да то спречимо. И још дубљи бол у костима, као жиг у срцу носим колону од 350 000 Срба која је морала да напусти своја огњишта на Косову и Метохији. Тамо је иза њих остала Пећка Патријаршија саграђена 1346. године која је срце Српске православне цркве, па 186 различитих хришћанских и православних цркава, од којих је данас остало само 34 на броју, аод уништења их штите међународне снаге.

Споменко Гостић (1978-1993)

И кад данас славимо 25 година од утемељења Републике Српске, моје срце је пуно, јер колона од 1,4 милиона становника из Републике Српске није напустила своја огњишта и гробове својих предака. То је огромна победа када се зна да је већи део светских моћника кренуо у уништење нашега народа. Као што знате 09. јануара 1992. године је Народна скупштина српског дела Босне и Херцеговине прокламовала Републику Српску, а 14. децембра 1995. године је она и међунардно призната као ентитет Босне и Херцеговине чији други део чини Федерација и независни дистрикт Брчко. Данас је тачно 25 година од када су територије на којима живи већинско српско становништво у Босни и Херцеговини обједињене под једном капом и једном заставом и у миру. Ми данас обележавамо победу живота и победу мира. То су драгоцене појаве на Балкану и ниједна се не подразумева, а кошта много да их задржите и достигнете. Цена овог последњег мира су били многобројни животи – жртве свих нација и вера. Слава им! Ниједна жртва се не сме заборавити.

Данас, далеко од роднога краја, далеко од гробова мојих предака ја знам да сам ја, али и сви ви драги пријатељи који сте у некој врсти изганства у дијаспори постали Алекса Шантић, да смо се сви ми током живота у туђини уверили у истинитост и болност његових речи:

Алекса Шантић

”Остајте овдје!…Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.
……….
Овдје вам свако братску руку стеже –
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света,

Остајте овдје!… Сунце туђег неба
Неће вас гријат кô што ово грије –
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.”

И због ових вечито истинитих речи, ја сам данас срећна да ми обележавамо 25 година од постојања Републике Српске. Срећна сам да људи рођени у Републици Српској имају где да се врате, имају где стопу своју да спусте, могу на гробља својих предака да оду. То није могуће мојој родбини из Крајине и многима са Косова и Метохије. Данас смо се сакупили да се радујемо животу, да се захвалимо Богу на милости да имамо то што имамо. Што знамо ко смо и одакле смо дошли. Глобалистичке снаге у модерном свету покушавају да обезкорене људе, обезвређују љубав, приврженост и припадност. Од нација и људи који воле своје корене праве се безличне маске које лелујуају у простору и могу да се премештају где глобалистички олигарси имају користи од њих, где их могу употребити као јефтину радну снагу, као војнике без идеала и срца који се боре за њихов капитал. Онај ко не воли своје корене неће се за њих ни борити, лако се може употребити и још лакше злоупотребити. Волети своје корене, не значи мрзети друге, напротив, само онај ко воли себе може волети и другога. Хвала вам што сте данас овде. Дуго нам живела Република Српска у миру и слози са свијим суседима.

Годишња скупштина

Драги пријатељи,
 
У суботу 04.фебурара 2017. године, одржаће се годишња скупштина нашег друштва. Тада ће руководство поднети радни и финансијски извештај за 2016. годину, заједно ћемо предлагати и гласати за чланове управног одбора за наредну годину и изнећемо план будућих активности. Сви предлози и критике су добродошли. Подсећамо вас да је скупштина највиши орган удружења, коју чине сви чланови, с тога вас позивамо да узмете активно учешће на годишњој скупштини.
Статут можете погледати на нашем сајту.
Скупштина ће се одржати 04.фебруара 2016. године у 13ч
Парохијски дом цркве у Ослу, адреса: Frognerveien 47, 0266 Oslo
Предлог дневног реда:
1. Избор председника Скупштине и именовање записничара.
2. Подношење извештаја о раду и финансијском пословању у 2016. години
3. Доношење предлога о избору чланова Надзорне комисије и именовање Ревизора.
4. План активност Друштва за 2017. Годину
5. Разматрање предлога измена Статута и гласање.
6. Подношење предлога именовања, гласање, избор и именовање нових чланова УО.
7. Разно
Моле се сви чланови Друштва да се одазову позиву и узму активно учешће на годишњој Скупштини. Све предлоге и сугестије у вези предложених тачака дневног реда (ваше допуне и предлоге) ћемо уважити било као засебну тачку или под тачком разно. Било би пожељно да их доставите на е-маил Друштва до петка 27.јануара.
Право да бирају и буду бирани имају сви који су уписани у друштво и који су платили чланарину за 2016. годину.